Торбице, играчке, украси и рукотворине пуне позитивне енергије – плетење је за Вању медитација и највећа животна радост.
Последњих неколико година, Валентина Миленковић се интензивно бави плетењем, хобијем који за њу представља животну страст.
„Ја не могу без плетива. Срце ме тера да узмем игле и да радим. Смирујем се и потпуно се препуштам ономе што радим. Плетење је моја медитација, тренутак када заборављам све око себе.“
Вања каже да у сваки бод уноси много љубави и позитивне енергије. „Кад продам или поклоним торбицу, с њом иде и сва љубав коју сам уложила. Људи ми признају да их носе са посебним мераком. Исто важи и за играчке – много тог плетива поклонила сам деци својих ближњих и најсрећнија сам кад чујем да неко маченце носи моје име. Такво једно се зове Вале и дете се не одваја од њега. То је за мене највећа срећа.“
Иако најчешће израђује женске ташне, Вања признаје да је највише испуњава прављење играчака. „Дечја срећа је најважнија. Ја сам у души још дете, а то кажу и моји блиски. Када сам са унучићима, враћам се 50 година уназад, и можда зато још увек волим да правим играчке.“
Још увек чува прву играчку коју је израдила – то је ирвас, који јој је и данас најомиљенија рукотворина. За њу јој је било потребно највише времена, али је задовољство коначним резултатом било највеће.
Прве играчке је исплела за своје унучиће. Данас израђује најразличитије креације – инспирисане цртаним филмовима, лутке, Бетмена, ирвасе, корњаче, Деда Мраза, зеке... Осим тога, прави и макраме, држаче за саксије и разне друге хеклане детаље.
Њене рукотворине су уникатне и увек израђене без шаблона – искључиво рађене према сопственој замисли и инспирацији. Ради са природним материјалима, најчешће је то мекан памучни конац, живих боја, а сви детаљи – уши, очи, њушкице, капе или хаљинице – су пажљиво исплетени како би били безбедни за децу.
„Не успева ми увек из прве, али упорношћу и вољом реализујем сваку замисао. За мене су то уметничка дела, свака моја торбица је део мене. Свака торбица, играчка или украс има своју вредност,“ додаје наша саговорница.
Валентина Миленковић је своју страст према плетењу открила за време пандемије, када су сви остали затворени у својим домовима. Онда је, да би испунила време и да не би размишљала о последицама непознате болести, почела интензивно да плете.
„Ја нисам осетила корону. Плела сам данима, смирена и релаксирана. Нажалост, знам много људи који су психички пропали у том периоду. Била сам изненађена са каквом лакоћом сам почела да израђујем играчке. Нисам знала да имам такав потенцијал у себи. Поносна сам на саму себе,“ каже Вања.
Љубав према бодовима наследила је од своје мајке Заге, која је веома млада умрла, па је морала сама да се усавршава. С тугом каже ако је њена мајка гледа однекуд, сигурно је поносна на њу.
Поред љубави и посвећености, за сваки ручни рад, потребан је добар вид, квалитетан памучни конац и добре игле.
„Највећа улога ипак припада креативности и начину израде. Има торбица које се плету парче по парче и затим се састављају, а има и таквих које се израђују исцела, од дна. Сада постоје и додаци који олакшавају процес. Ручке, на пример, могу да се исплету или да се купе готове. За једну торбицу састављену од парчића треба ми око десет дана, а за оне које се плету изцела – три до четири дана. За веће играчке исто тако ми је потребно четири до пет дана, док се саставе, напуне, обликују и док им се изради одећа, ако је потребно.“
Ручни рад је за њу прави ритуал. Најчешће плете поподне, након завршетка обавеза. „Око шест сати се повлачим у свој свет. Ако не исплетем барем један ред, то је као да ми нешто недостаје.“
Она каже да плете више из љубави према другима, откако за себе. „Ја сам човек који воли да поклања, и то ме испуњава. Не видим овај хоби кроз призму материјалног. Плетем из љубави – то ме чини срећном.“
Највећи део модела су њена лична креација, али инспирацију често налази и на интернету. Тамо учи нове технике и прати жене из других земаља са којима размењује искуства. Иако се ручни рад код нас не цени довољно, а тржиште је преплављено производима сумњивог квалитета и бројним преварама на социјалним мрежама, њени радови се ипак издвајају.
„Странци су били одушевљени кад су их видели,“ каже Вања, која сада покушава да своје радове презентује преко профила heklica_vanjica на Фејсбуку и Инстаграму. Недавно се представила и на Сајму занатлија у Куманову, где је изложила своје производе.
„Добила сам много лепих реакција и позитивних критика. Посебну захвалност дугујем својим колегиницама, које су ми биле ветар у леђа и пружиле ми највећу подршку да се осмелим да учествујем на сајму. Хвала им од срца и пресрећна сам што их имам за пријатељице. Организација је била одлична и учествовало је доста занаталија, али сматрам да је требало да буде на отвореном простору, да би могло да га посети што већи број људи.“
Она планира да учествује и на другим сајмовима. Свима који желе да се баве овим хобијем поручује да је: „Најважнија упорност и жеља да реализујете то што сте замислили. Понос је велики кад завршите нешто својим рукама. Овај хоби је добар и за мозак и за руке. Најбитније је да се заплету прве петље – после иде лакше.“
Вања је рођена у Хрватској. Отац јој је био војно лице, а 1991. године породица се преселила у Куманово, где она и данас живи и ради у Општини.
2008 - 2025 Kumanovonews.mk • Сите права се задржани. Текстовите не смеат да се печатат или емитуваат, во целина или во делови, без договор со Kumanovonews.mk